Свјетски дан позоришта, 27. март 2017.

 

 

На иницијативу Међународног позоришног института (ITI, International Theatre Institute), већ више од 50 година од 1961. године, широм свијета обиљежава се Свјетски дан позоришта, 27. мартa. На деветом ITI конгресу предложен је и прихваћен приједлог да се сваког 27. марта (дан отварања Театра нација 1962. године у Паризу), обиљежава Свјетски дан позоришта на различите начине. На тај дан позоришта, читава међународна позоришна заједница организује разне позоришне манифестације, од којих је најважнија традиционална међународна порука коју, на позив ITI - ja, увјек пише позоришна личност свјетског угледа.



Прву поруку за Свјетски дан позоришта написао је Žan Kokto (Jean Cocteau) 1962. године, прошле године написао је позоришни редитељ и оснивач Московске школе драмских умјетности Аnatolij Vasiljev (Anatoly Vasiliev), из Русије, а ове године написала је позоришна и филмска француска глумица Isabel Iper (Isabelle Huppert).



ПОРУКА ЗА СВЈЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2017.


Порука се преводи на више од 20 језика, ITI

Ево, дакле , већ 55 година да се сваке године у прољеће одржава Свјетски дан позоришта. Један дан, односно 24 часа који почињу тамо негдје у позоришту НО и Бунраку, затим пролазе кроз Пекиншку оперу и Катхакали, задржавају се између Грчке и Скандинавије, од Есхила до Ибзена, од Софокла до Стриндберга, између Енглеске и Италије, од Саре Кејн до Пирандела и Француске, између осталих, у којој се налазимо и у којој је Париз ипак свјетски град који прима највише страних ансамбала. Потом нас наших 24 часа воде од Француске у Русију, од Расина и Молијера до Чехова, онда прелазе Атлантик да би завршили у неком калифорнијском кампусу гдје млади људи можда поново измишљају позориште. Јер позориште се увјек поново рађа из свог пепела.



"Незамислива добробит је лијепа формулација достојна да се нађе у неком политичком програму, не? ... Будући да сам у Паризу, и то пред скорашње предсједничке изборе, предлажем онима који изгледа желе да нама владају да пазе на незамисливе добробити које доноси позориште. Само без хајке!



Позориште, је за мене други, оно је дијалог, одсуство мржње. Пријатељство међу народима, не знам тачно шта то значи али вјерујем у заједницу, у пријатељство гледалаца и глумаца, у заједништво свих оних које позориште окупља, оних који га пишу,оних који га преводе, оних који га освјетљавају, облаче, декоришу, оних који га тумаче, оних који се њиме баве, оних који у њега иду. Позориште нас штити, пружа нам заклон...



Вјерујем да нас воли...Онолико колико ми волимо њега...Сјећам се једног редитеља старог кова који је прије подизања завјесе, иза кулиса, свако вече говорио чврстим гласом: „Мјесто за позориште!" Биће то ријеч за крај.



НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ГОСТУЈЕ У БЕЧУ
Представа Народног позоришта Републике Српске „Синови умиру први" аутора Мате Матишића, у режији Марка Мисираче, представиће се у Недјељу 26. марта публици у Бечу, у Театру „Акцент".