Међународни дан позоришта обиљежава се 27. марта као свјетски празник који слави позоришну умјетност. Овај значајан дан широм свијета обиљежава се на разне начине, али оно што је свима заједничко јесте посебна порука коју сваке године, на позив Међународног театарског института, пише неко од истакнутих позоришних стваралаца. Ове године, част да напише ову поруку припала је грчком редитељу Теодорусу Терзопулосу. Порука ће бити прочитана у бројним позориштима широм планете.


У Народном позоришту Републике Српске, поруку ће прочитати глумица Сандра Правуљац.


Након тога, на Великој сцени Народног позоришта, биће одржан концерт под називом „Барок 'n' roll", који је дио циклуса концерата Интродукције. У оквиру овог концерта, публика ће имати прилику да ужива у четири изузетна барокна концерта, чији су аутори нека од највећих имена класичне музике - Антонио Вивалди и Јохан Себастијан Бах.


Порука Теодороса Терзопулоса поводом Међународног дана позоришта гласи:


Може ли позориште да одговори на позив упомоћ које наше доба шаље у свијету осиромашених грађана, закључаних у ћелијама виртуелне стварности, укопаних у приватност која их гуши? У свијету роботизованих живота унутар тоталитарног система контроле и репресије који обухвата сваки аспект наше стварности?


Да ли је позоришту стало до еколошког уништења, глобалног загријавања, масовног губитка биодиверзитета, загађења океана, топљења глечера, шумских пожара и екстремних временских непогода? Може ли позориште да постане активан дио екосистема? Позориште већ годинама свједочи утицају човјека на планету, али не налази начин да се суочи са овим проблемом.


Да ли је позориште забринуто због стања свијести коју обликује XXI вијек у ком се људима манипулише због политичких и економских интереса, уз помоћ медија и компанија које обликују мишљење? Друштвене мреже, колико год да олакшавају комуникацију, постале су алиби за интеракцију, јер омогућавају сигурну удаљеност од Другог. Свеприсутан осјећај страха од Другог, другачијег, страног, доминира нашим мислима и дјелима.


Може ли позориште да постане радионица у којој настаје суживот различитог, без игнорисања трауме која крвари?


Ова траума нас позива да реконструишемо Мит. А ријечима Хајнера Милера: „Мит је агрегат, машина на коју се увијек могу прикључити нове и другачије машине. Он преноси енергију све док растућа брзина не распрши културно поље." А ја бих додао и поље варварства.


Могу ли рефлектори позоришта да освијетле друштвену трауму, умјесто што обмањујуће освјетљавају само себе?


Ово су питања на која не постоје одговори, јер позориште постоји и траје захваљујући питањима без одговора.


Ова питања покреће Дионис који пролази кроз своје родно мјесто, оркестар античког позоришта, и наставља тихо избјегличко путовање кроз пејзаже рата и данас, на Свјетски дан позоришта.


Погледајмо у очи Дионису, екстатичном богу позоришта и мита, који спаја прошлост, садашњост и будућност, дјетету двоје родитеља - Зевса и Семеле - изразу флуидних идентитета, женског и мушког, гњева и благости, божанског и животињског, на међи лудила и разума, реда и хаоса, акробати на граници живота и смрти. Дионис поставља суштинско онтолошко питање - „О чему се овдје заправо ради?" - које подстиче ствараоце на све дубље истраживање коријена мита и многоструких димензија људске загонетке.


Потребни су нам нови наративни путеви, усмјерени ка његовању сјећања и обликовању нове моралне и политичке одговорности, како бисмо изашли из вишеструке диктатуре савременог средњег вијека.