Свјетски дан позоришта прославља се 27. марта од 1962. године, док традиционалну поруку, на позив Међународног театарског института - МТИ, упућује позоришна личност високе свјетске репутације, афирмишући улогу и значај театарског стваралаштва. Ове године та част припала је Норвешком драмском писцу Јуну Фосеу.

Порука за 27. март - Свјетски дан позоришта,

Умјетност је мир

Свака особа је јединствена, посебна, а опет иста као и сви остали. Наш видљиви, спољашњи изглед је другачији од свих осталих, и наравно све је то добро и лијепо, али у сваком човјеку постоји нешто што припада само њему - оно што је он сам по себи. То нешто можемо назвати његовим духом или његовом душом. Или можемо одлучити да то уопште не именујемо ријечима, већ да оставимо ствар на миру.

Али колико год да смо различити једни од других, ипак смо и слични. Људи из цијелог свијета су у основи слични једни другима, без обзира на то којим језиком говоримо или која нам је боја коже или косе.

Можда је ово нека врста парадокса: да смо потпуно исти и потпуно другачији у исто вријеме. Можда је човјек сам по себи парадокс, у томе што повезује тијело и душу - у нама постоји и једно и друго, оно најземаљскије, опипљивије постојање и нешто што превазилази материјална, земаљска ограничења.

Умјетност, добра умјетност, може на свој чудесан начин да споји јединствено са универзалним. Омогућава нам да другачије - страно, могло би се рећи - разумијемо као универзално. Тиме умјетност руши границе између језика, географских региона и земаља. На тај начин спаја не само оно што је карактеристично за сваког од нас, већ и карактеристике група, на примјер појединих народа.

Умјетност то не чини изједначавањем разлика, већ напротив, показујући нам што је другачије од нас, оно што нам је непознато, страно. Свако добро умјетничко дјело садржи управо то: нешто страно, нешто што не можемо до краја да разумијемо, али у исто вријеме на неки начин и разумијемо. Садржи мистерију, можемо рећи. Нешто што нас инспирише и гура преко наших граница, и тако ствара трансценденцију коју свако умјетничко дјело мора да садржи у себи и до које нас води.

Не знам бољи начин да спојим супротности. То је супротан приступ насилним сукобима које пречесто виђамо у свијету, приступу који подлијеже деструктивном искушењу да уништи све страно, све што је јединствено и другачије, често користећи најокрутније изуме које нам технологија нуди. У свијету постоји тероризам. Рат. Јер људи имају и животињску страну, коју покреће инстинкт да доживљавамо оно друго, страно као пријетњу сопственом постојању, умјесто као фасцинантну мистерију.

На овај начин, јединственост - разлике које сви видимо - нестају, остављајући за собом колективну истоврсност, у којој све што је другачије представља пријетњу коју треба искоријенити. И све што изгледа другачије, као на примјер у религији или политичкој идеологији, постаје нешто што треба побиједити и уништити.
Рат је битка против онога што се налази дубоко у свима нама: против јединственог. А то је и борба против умјетности, против онога што лежи дубоко у њој.

Овдје говорим о умјетности уопште, а не конкретно о позоришту или драмском писању, јер као што сам рекао, свако добро умјетничко дјело, дубоко у себи, врти се око исте ствари: узети потпуно посебне и потпуно јединствене ствари и учинити их универзалним. Спајањем посебног са јединственим, уз помоћ умјетничког израза, и то не отклањајући посебност, већ њеним наглашавањем, дозвољавајући да кроз њу заблиста све што је страно и непознато.

Рат и умјетност су супротности, баш као рат и мир - тако једноставно.

Умјетност је мир.

Поводом Свјетског дана позоришта у Народном позоришту Републике Српске биће одиграна представа „Челичне магнолије" Роберта Харлинга, у режији Ане Григоровић.

Поруку поводом Свјетског дана позоришта прије представе прочитаће глумац Народног позоришта Републике Српске Анандо Ченић.